DJ MAX, jedan od pionira elektronske muzike u Beogradu, član one inicijalne postave koja je probila led i donela i nama - parče svetskog, muzičkog, slobodnog neba. Igor Paunović, Mikica, Buca, Jakov, Max... prva ekipa koja je pokrenula sve, pre XperimenT-a, te utabala putanju koju će trance kasnije slediti u Srbiji. Dok se priseća ovog perioda začeća naše scene, jedna posebna iskra seva u tom plavom oku...

Dame i gospodo, sa Vama od – početka… a možda i od ranije, DJ Max!

H: Srđane, počeci?

H: I dok je techno pohitao putem komercijale, trance je postao više „underground" pokret, ne?

 
M: Jeste trance underground pravac, ali ne pod obavezno. Evo pogledaj primer Švedske, zemlje čija se trance scena razvijala toliko progresivno u to vreme, da su prevazišli i englesku, i nemačku, i japansku i sve ostale scene. Trance je u Švedskoj bukvalno eksplodirao, razvoj te muzike oteo se kontroli, tako da je njihova Vlada reagovala i zabranila trance kao muzički pravac. Organizovali su trance-polizei, muzičku policiju koja je zabranjivala sve vrste trance okupljanja, čak i po malim mestima. A u Švedskoj je postojao jako veliki broj kvalitetnih trance muzičara, artista koji su nastavili da rade svoju muziku u ilegali podruma i studija, mogli su da je plasiraju i u inostranstvu, ali im to još uvek nije dozvoljeno unutar granica njihove rođene otadžbine. Možda je trance i mogao da ispliva iz undergrounda, ali mu to politički nisu dozvolili.

H: Tvoja istorija, tvoja storija, iskustvo i kilometraža… udaraju mi zazubice, evo upravo. I dobro – gde je Raj?

 
M: Definitivno Disco Valley na Goi. To je jedna dolina prečnika 500 metara, i prostire se od obale mora do podnožja obližnjeg brda. Peščana je podloga, ima tu više stejdževa, ali… - ozvučenje - je tako neverovatno postavljeno, da ja nešto slično nikada i nigde nisam ponovo doživeo. Zvučnici su u kamenu, tako da se ne vide kada prvi put tamo stigneš, ali kad to krene... Zvuk koji sam tamo osetio i doživeo... uf, sav se naježim... tako nešto se jednostavno ne opisuje rečima… i to nikada neću moći da zaboravim.

H: Da li ti radi rovac da ponovo obiđeš Gou?

H: A šta čini Brazil tako posebnim? Sva poznatija imena iz trance sveta, uglavnom su tokom cele godine na toj relaciji Izrael-Brazil i Evropa-Brazil... Zašto baš Brazil?

M: Pa Brazil je danas ono što je nekada bila Goa. Brazil, kao i Indija, duhovna je i topla zemlja. Tamo je jednostavno sve podređeno trance kulturi. Ako uđeš u prodavnicu ili apoteku, unutra se sluša psychedelic trance. Meni se nigde u svetu nije desilo da uđem u frizerski salon da se ošišam, a da unutra piči muzika koju obožavam. U Brazilu i u apoteci slušaju psihodeliju. I nakon te prvobitne „škole" na Goi, ti ljudi su našli jedno novo mesto koje ima sve odlike i kvalitete koje je imala Indija. Zemlja, voda, vazduh, vatra... svi elementi su tu, na jednom mestu. I tamo se ne ulazi u nove projekte pionirski. Max Lafranconi i Etnica su odmah napravili tamo festival, ne žurku od 100 ljudi, a to su učinili jer su znali sa čime raspolažu i šta im je činiti u ovo vreme. Tako da je Brazil opravdano postao nova Meka trensera.

H: Dobro, da ostavimo muziku po strani na kratko... Vremeplov... Vratimo se u 1991. godinu... Mali Max puni 20 leta... Šta se događa u tvojoj glavi? Gde si bio, šta si radio?

M: Na demonstracijama, uglavnom, uz demokratske snage koje su tada takođe bile underground. Ja sam bio sa Vračara, a tu je bila kolevka tog demokratskog pokreta otpora... svake ideje koja je išla protiv režima, protiv komunizma, i protiv svega što sam još kao mali provalio da ne valja, kako god da su nas do tada slatkorečivo učili.

H: I?

M: I kao takvog „problematičnog" omladinca, poslali su me u vojsku. U armiju, jugoslovensku i narodnu. U Sloveniju, Maribor. Bio sam u izviđačima, gde obuka traje 12 meseci, u jako teškim uslovima. Pre par godina smo gledali na televiziji snimke prvih likvidacija vojnika JNA u Sloveniji. Dakle, tamo je RAT POČEO, ispred mojih očiju... U avgustu mesecu se vraćam u Beograd. Niko mi ne veruje da je rat već počeo… ljudi su mislili da tripujem ili izmišljam. U roku od par meseci počele su one velike akcije ovde i u Hrvatskoj, i ratna mašinerija se zahuktala.

H: Dobro, ostavimo te ratne traume tamo gde i pripadaju – iza nas. Srđane Goluboviću, koja je tvoja najveća mana?

M: Pa to što ne mogu da ustanem ujutru i što ne postojim za sve te stvari koje se obavljaju od 7h do podne. Dosta puta mi se desilo da se baš namučim kada moram da se pojavim negde u 7 ili 8 ili 9 ujutru, a više puta mi se desilo da se uopšte ne pojavim. To je nešto što me sprečava da odradim neke stvari onako kako bih želeo, raspoloženo i sveže. Taj fenomen doživljavam kao svoju najveću manu.

H: Pričaj mi malo o tome, hehe, isti slučaj i s ove strane duge i Drine... Nego, da si osuđen na smrt, ne dao bog, i da imaš pravo na još jedan telefonski poziv... koga bi pozvao?

Duža stanka...

M: Možda majku... ali će zlobnici da se sprdaju s ovom mojom izjavom, reći će da sam „edipovac". Ja...

H: Srđane... ali i ja bih pozvao majku. I oni bi isto pozvali mamu, ali ih blam u školi… No, vratimo se malo muzici... Ko diktira današnji muzički trend? Kako vidiš budućnos' trensa?

M: Trendove diktiraju isti centri moći koji to rade godinama unazad. Oni su najduže u tome i najbolje poznaju mogućnosti razvijanja muzike i same produkcije zvuka… koja je po meni najbitnija, i više od kreativnosti. Ja očekujem eksploziju japanskih umetnika, i cenim da će oni početi da osvajaju svet svojim produkcijskim elementima i tehnološkim momentima. Ta ekspanzija Japanaca je nešto kuda sve ovo vodi. Nekada je to krenulo iz Nemačke, podno Švarcvalda… pa nastavilo preko Engleske, Francuske, Izraela... i svi su nam dali po nešto svoje. Do sada su Japanci bili u zapećku, nisu još pružili maksimum svojih mogućnosti, i ja očekujem neminovnu ekspanziju iz tog pravca istoka.

H: Japan, zemlja izlazećeg sunca... Najfascinantnija nacija sveta. Ali, ako vratiš film unazad, videćeš da umetnost nikada nije slavila, na globalnom planu, značajnije umetnike sa Dalekog istoka. Nema ni u literaturi ni u slikarstvu svetski poznatih imena iz Japana ili Kine, koliko god oni bili razvijeni i napredni. Jednostavno, drugačiji su, ne?

M: U pravu si. Ali sva tehnika, gro svega što mi muzičari koristimo, dolazi iz Japana... pa mi je neverovatno to da nema dovoljno njihovih artista u pravcu psychedelic trance-a, iako ih ima u ostalim pravcima elektronske muzike. U Japanu imaju bolje mogućnosti nego bilo gde u svetu, od tehnike preko garderobe do svih ostalih propratnih stvari... tako da ja ipak očekujem najezdu naslednika Cujošija i njegove ekipe.

H: Koja imena iz svoje branše najviše ceniš? Koju trojicu bi, primera zarad, izdvojio iz mase?

M: Pa moram prvo da pomenem Total Eclipse... to je prvi umetnik, inače Francuz, koji je u to vreme zaista bio nešto posebno, podigao je muziku na sledeći stepenik, u odnosu na druge. Jednostavno ne mogu a da ne pomenem Džotija i Dina Psarasa, oni su prosto legende i idu kao „dobar dan" u ovakvim odgovorima. Max Lafranconi i Etnica takođe zaslužuju da uđu u uži izbor, nevezano za to što je Max srpski zet i dugogodišnji prijatelj. Postoji još njih koji su dobri i zaslužni, ali neka ostane na ovima koje sam već naveo.

H: Max, posle pune decenije na samom vrhu zdanja elektronske muzike... šta te ushićuje ili inspiriše, a šta muči ili boli?

M: Prevashodno me ushićuje i inspiriše beogradska publika, taj beogradski vajb koji nije zamro ni posle svih nesreća, ratova i bombardovanja koji su nas zadesili. Taj duh ljudi u Beogradu je nešto fascinantno. Bio sam u inostranstvu, bio sam po festivalima, ali svaki put kada se vratim u Beograd, naša publika me ponovo oduševi. Imaju ljudi u inostranstvu neke kvalitete koje mi nemamo, ali ponavljam, taj vajb beogradskog duha nigde u svetu ne postoji, i on me diže i radi više od bilo čega drugog. Na uštrb tome, muči me i boli ista ona teška situacija, socijalna i finansijska, koja nas gazi sve ove godine. Da, može da me digne i ushiti duh mladog beogradskog trensera, ali mora i da me boli to što on nema para da kupi sebi vodu ili pivo.

H: Gde vidiš Maxa za 10 godina?

M: Definitivno u muzici. Detalje ne mogu da znam, ali verujem da ću se i dalje baviti muzikom. I naravno, vidim se u Beogradu.

H: Po čemu bi voleo da te ljudi pamte?

M: Po tome koliko vozim na zadnjem točku, hehe... Obožavam motore. I ono što znam najbolje da radim, i ono u čemu najviše uživam... vožnja je – motorom!

H: I koliko si najbrže vozio? Ili nisko leteo?

M: Ljudi mi ne veruju, ali najbrže sam vozio 350 km/h, i to u automobilu, jednom poršeu, od Železnika do Sajma. Svojim motorom skoro svakodnevno razvezem brzinu do 300 km/h.

H: Hrabro, svaka čas'... Max, i kad se sve sabere i oduzme... KO SI TI?

M: Hm... Dečko iz kraja, hehe.

I beše jednom jedan DJ Max, legenda beogradskih rejv žurki i aftera... dečko iz kraja.